Друштвена перцепција "Дневника Ане Франк" у југословенском социјализму Апстракт: Почевши од прве половине педесетих година 20. века, а нарочито у деценијама које су следиле, Ана Франк је постала један од најпрепознатљивијих симбола прогона и страдања Јевреја у току Другог светског рата. Од када је, 1956. године, први пут објављен у Југославији, "Дневник Ане Франк" стекао је култни статус у југословенској култури сећања на цивилне жртве рата. Чланак представља приказ и анализу различитих начина друштвене тематизације лика, дела и наслеђа Ане Франк од издавања књиге, снимања филма и позоришних адаптација Дневника које су извођене широм Југославије, преко реакција јавности на покушаје оспоравања аутентичности Дневника у Немачкој и на судске процесе против одговорних за хапшење и депортацију породице Франк, па све до покушаја домаће штампе да пронађе ретке Југословене који су лично, углавном из логора, познавали Ану Франк, или пак чија је судбина макар у нечему подсећала на судбину најпознатије жртве Холокауста.

Наука без граница III: међународни тематски зборник (I - Књижевност кроз простор и време), 2020

Апстракт: Компаративан приступ двама модерним прозним остварењима друге половине двадесетога века у погледу наратолошког преиспитивања основних композиционо-идејних аспеката текста. Улога инфантилистичке наративне технике као специфичног приповедног ,,алибија” за проношење порука из идејнога слоја дела. Функционално проблематизовање нужних критеријума за постојање приче. Духовно-семантички потенцијал Ћосићевог и Радичковљевог приповедања. Поглед „одозго” и поглед „одоздо” као сугестије маневрисања приповедном оптиком. Проблем одрживости фабуларног садржаја и кратка анализа основних поетичких постулата који творе „стварни свет дела”. Указивање на могућности креативног стваралачког одударања од официјелног књижевног контекста. Кључне речи: начело редукције, инфантилизам, фокализација, непоуздани приповедач, имплицитни аутор, књижевни јунак

Апстракт: У роману Проклета авлија Андрић апстрахује нарацију до те мере да она излази из оквира историјског романа, коме по предмету припада, и постаје модеран по-лиморфни омнибус роман надисторијских конотација. Фабула је сачињена од два нара-тивна сижеа, оба из времена отоманског царства, али два сасвим одвојена сижеа: први чи-не упорни покушаја принца Џема да свргне султана Бајазита Другог, што су догађаји из 15. века, а други-краће тамновање фра Петра у цариградском затвору, што се догађа у 18 веку. Андрић прави литерарну евокацију на подлози потпуне фактографске веродостој-ности, успевајући да оба наративна тока мотивацијски повеже, али их структурним схе-матизацијама семантички повезује и развија до веома апстраховане нарације којом се те-ма империјалне власти осветљава као општи феномен, то јест, из угла свеколике историје човечанства, и не само историје, но и садашњости, па и будућности. То су такве фигуре и апстракције нарације којима се врши не само уопштавање, већ и транспозиција значења, све до антрополошких, етичких и аксиолошких конотација и импликација. Може се рећи да је основно надахнуће Андрићево, уједно и главни смисао, свих ових семантичких схе-матизација, дистинкција и кристализација у једноме – у тананој катарзи високоестетизо-ваног приповедања, која почиње критичким објекцијама о феномену империјалне моћи, а врхуни епифанијским призивањем човековог еманциповања од те моћи. Кључне речи: слика историјске стварности, империјална моћ, апстраховање нара-ције, надисторијски (антрополошки) контекст, етички и аксиолошки аспект, епифани-ја еманципације 1 stojan.djordjic@filfak.ni.ac.rs (Stojan Đorđić, University of Niš, Faculty of Philosophy, Department of Serbi-an and Comparative Literature, Serbia)

СТВАРАЛАШТВО НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА, 2023

ПОРТРЕТ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА У КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКИМ ПРОМИШЉАЊИМА НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА У раду анализирамо монографије Ненада Грујичића о песнику Бранку Радичевићу Бранко песник младости (1984, 1985, 1990) и Бранко (1991). Осветлићемо следеће аспекте Грујичићевих херменеутичких освртања на Радичевићеву поетику: књижевноисторијски – у којем је приказана позиционираност песника романтизма у контексту естетичких закономерности епохе; књижевнотеоријски – где је уоквирена сложеност или „тријумф“ народног језика „као суза чистог“ (Даничић) и песнички плодног и релевантног; књижевнокритички – јер аутор даје хронологију критика о Бранку Радичевићу задржавајући се на најупечатљивијим прекретним освртима о којима даје коментар у уклапа их у хронологију разумевања / неразумевања песничког поступка најпознатијег карловачког ђака. Тростепени есеј Ненада Грујичића сагледаћемо и кроз дискурс стилистике, где долазимо до двојаког гласа у помном и брижљивом тумачењу песничких слика, мотива и стихова у маниру структуралистичког приступа – први глас вођен је интуицијом тумача, приређивача, есејисте и читаоца са осећајем за детаљ, док други, онај песнички и лирски, проговара о биографији младог страдалног песника и њеним прожимањима са животима великана српске књижевности и културе: Његош, Вук, Змај, Ђура Јакшић, Ђура Даничић и други. Закључујемо да је вишедимензионални портрет Бранка Радичевића у књижевноисторијским промишљањима Ненада Грујичића (есејисте и песника) важан допринос новим читањима поезије и поетике романтизма у српској књижевности, као и усложњавању тумачења поезије која приближавају аналитички осврт на поетичко-естетичка исходишта сопственом песничком (и духовном) искуству спознаје живота и света. Кључне речи: Бранко Радичевић, Ненад Грујичић, поезија, романтизам, народни језик у поезији, есејистичко искуство, песничко искуство.

Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti, 2018

Muzikologija, 2008

Драгана Стојановић-Новичић ТАНАНО И ПРЕЦИЗНО: УМНА ЗВУЧАЊА ВЛАСТИМИРА ПЕРИЧИЋА * "Остао је са нама као трâк танане ретко виђене светлости." 1 Љубица Марић Апстракт: Српски композитор Властимир Перичић је, крећући се махом трагом Хиндемитових (Paul Hindemith) назора, остао привржен тоналном начелу музичког мишљења и прегледној форми. Својом упечатљивом супстанцом истичу се његова дела: Гудачки квартет, Симфонијета за гудаче и циклуси соло песама Ноћ без јутра и Градинар. Као аутор монографија о Јосифу Маринковићу и Станојлу Рајичићу, поставио је узорне музиколошке моделе. Међу делима којима је обогатио нашу музичкотеоријску литературу издвајају се: Razvoj tonalnog sistema, Вишејезични речник музичких термина и Vokalni i vokalno-instrumentalni kontrapunkt.

Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 2020

We argue that short prose forms written by Franz Kafka (1883-1924) can be seen not only in the light of traditional prose categories such as novellas or short stories, but also as a sketch, parabole, arabesque and prose poem. Introspection on one hand and the protagonist as a lyrical subject on the other emerge as crucial elements in the technique of lyrization of the prose form, as well as other literary devices that fracture the traditional narrative form. After giving a short historical and theoretical reminder of the constitution of the prose poem as a literary genre, the paper focuses on individual texts and offers a literary analysis, in full awareness that Kafka’s micronarratives perpetually challenge each attempt of interpretation.

Савремена проучавања језика и књижевности , 2014

The aim of this paper is to propose a theoretical model for analyse of words and expressions of power. In the first part of the paper the countability of apstract noun vlast is analysed. The second part of the paper contains analyse of words with prefixes nad, pod and pred. The final part of the deals with two problems: constriction of expressions with prepositions nad i pred (vladati nad, biti pod nečijom vlašću) and construction of expressions with preposition pred (izneti pred skupštinu, izvesti pred sud). The basis for the analyze is distincion between two axis of interaction: horizontal and vertical. One of the conclusions of the paper is that spacial relations effect on construction of words and expressions of power in the Serbian language. Key words: power, vertical / horizontal axis, countability

Tokovi istorije, Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 1999, (1–4): 7–35

U ovoj studiji interpretirane su političke ideje vođa slovenofilskog pokreta ruske inteligencije u periodu od 1848–1861. godine. Oslanjajući se na izlaganje slovenofilskog filozofskog i bogoslovskog učenja, autor političke ideje ranih slovenofila razmatra polazeći od njihovog shvatanja odnosa države i društva, opravdanja ruskog samodržavlja i kritike konstitucionalizma. U nastavku rada, analizirani su praktičko-politički pogledi slovenofila o slobodi javnosti, samoupravi, kreposnom pravu i slovenskom pitanju. Naglašavajući tenzije između pojedinih segmenata slovenofilskog učenja (teorijskih i praktičko-političkih), autor zastupa tezu po kojoj je slovenofilstvo, u odnosu na moderni pojam politike, jedna antipolitička, konzervativno-utopijska pozicija odbrane socijalnog ideala oličenog u Crkvi i ostvarenog u seoskoj opštini. Summary: In this study the author gives interpretation of political ideas in the works of leaders of Slavophil movement among the Russian intellectuals within the period 1848–1861. Providing the background of analysis through eluci¬da¬tion of philosophical and theological doctrines, author interprets the political ideas of the classical Slavophiles by paying the main attention to their concept of the relation of state and society, on legitimization of the Tsarist autocracy, and to the critique of consti¬tu¬tio¬nalism. In the remai¬ning part of the work author gives analysis of Slavo¬philes’ practical and political views concerning the freedom of the public sphere, self-govern¬ment, serfdom (krepostnoe pravo) and Slav question. Stressing the tensions between the parti¬cular theoretical and practical segments of Slavophil doctrine author maintains the thesis that Slavophilism, in the face of modern concept of politics, reveals itself as an antipolitical, conservative-utopian position of apology of main social ideal embed¬ded in the Church and agrarian commune - obshchina.

Theoria, 2019

Monografija profesora Jovana Babića Ogledi o odbrani na jedan iscrpan, potpun i sveobuhvatan način razmatra ne samo odbranu kao centralni pojam dela, već i niz teo-rijskih, ali i društveno-politički vrlo aktuelnih i relevantnih etičkih pitanja i problema koji su neraskidivo vezani za odbranu; za odbranu kao pojam, za odbranu kao moralno pravo, ali i za odbranu kao mehanizam očuvanja slobode, koju Babić određuje kao vr-hovnu vrednost, smatrajući je izvorom kolektivnog života u političkom smislu, a moglo bi se reći i izvorom života i postojanja uopšte u metafizičkom smislu. Pristupajući odbrani iz više različitih analitičkih uglova, autor instrumentalizuje centralni koncept svog dela pretvarajući ga u tematsku nit koja na jedan vrlo koheren-tan način pravi prirodnu sponu između raznolikih teorijskih i praktičnih etičkih pitanja kojima se Ogledi o odbrani bave. Zato se može reći da Babić svoja promišljanja o odbrani postavlja kao čvrsto i konstruktivno utemeljenje za stvaranje narativnog i fi-lozofskog okvira koji mu omogućava da smisleno razmotri mnogobrojna pitanja koja su od suštinskog društveno-političkog značaja za današnji svet, kao i za čoveka u njemu. U tom smislu, Ogledi o odbrani zaista jesu ambiciozno teorijsko delo iz oblasti moralne epistemologije i primenjene etike koje je na visini uspostavljenog zadatka. Moralno-epistemološkim pitanjima i problemima Babić se najviše bavi unutar prvog od tri dela Ogleda o odbrani, a kao najznačajnija izdvajaju se pitanje slobode (odnosno šta je sloboda, u čemu leži njena vrednost, kako se izražava, koji su njeni dometi i gde su njene legitimne granice), pitanje identiteta (koje se prvenstveno pro-mišlja kroz problematiku odnosa između individualnog i kolektivnog identiteta, ali i kroz razmatranje odgovornosti koje individualno i kolektivno odlučivanje i delovanje nose sa sobom) i pitanje zla (odnosno zašto treba da razlikujemo različite vrste zlog delovanja, kako možemo da razlikujemo čisto zlo, obično zlo i doktrinarno zlo jedno od drugog i kako možemo da se odbranimo od sve tri vrste zlog delovanja). Dok se prvi deo monografije bavi moralno-epistemološkim problemima, drugi deo Ogleda o odbrani razmatra pitanja i teme od praktičnog značaja, odnosno pitanja iz oblasti primenjene etike, s posebnim naglaskom na etiku i moral.